| |
U jednioj sam knjizi našao pismo djevojčice iz Kostarike. Ona piše: "U mojoj kući dvije su sobe, dva krevetića, jedan mali prozorčić i jedan bijeli mačak.
U mojoj kući jedemo samo navečer kad se moj otac vrati s vrečicom punom kruha i suhe ribe.
U mojoj smo kući svi siromašni, ali moj otac ima nebeski plave oči, moj brat isto tako. I ja imam takve oči, a i mačak.
Kad smo zajedno za stolom, u našoj kući izgleda da je nebo."
Ima kuća koje su previše bogate, koje više ne dopuštaju da se vidi nebo; ima previše burnih života koji ne dopuštaju da se bude zajedno za stolom i da se zapaze boja očiju, radosti i rane srdaca.
Mame i tate će se pitati znaju li njihova djeca otkriti da u njihovoj kući ima nešto malo neba a u njihovom majčinskom i očinskom biću nešto od Božje slike. I mole: Oče, koji jesi na nebesima, učini da malo tvojega neba siđe među nas; budi volja tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji.
Carlo Maria martini |
